Home / Autorski tekstovi / FOTOGRAFIJE NA ZIDU
Dragan Babović, ANFAS I PROFIL, Valensija, 2008.

FOTOGRAFIJE NA ZIDU

FOTOGENIJA (priče o životu, fotografiji i fotografima)

Dragan Babović, F1

Sretoh u subotu na Kelenićevoj pijaci kolegu fotografa i on me zamoli da popijemo kaficu u kafani Kalenić, kaže, on časti. Znali smo se površno sa foto berzi, sa brojnih foto safarija po Vojvodini i Srbiji, viđali smo se na mnogim izložbama u gradu, susretali na gradskim maratonima, litijama, na koncertima, pozorišnim predstavama. Kad nazdravismo jedan drugome u bašti Kalenića, shvatih koliko nas dvojica imamo sličnosti, a eto, nikada se nismo bolje upoznali.

Upitah ga šta ga to muči? On poče da otvara dušu. Kaže, sramota je to što će mi reći i zamoli me da to nikome slučajno ne kažem. Fotografska zajednica izgleda velika, a u stvari je jako mala. Ne bi voleo da mu se kolege podsmevaju.

– Reci, o čemu se radi, bih nestrpljiv.

– Pa vidiš, bavim se fotografijom od pojave prvih digitalaca. To je više od deset godina. Imam opremu vrednu sigurno par hiljada evra. Pratim šta se događa u razvoju tehnologije, pa svake dve tri godine pazarim najnoviji aparat, a stare opreme se rešavam rasprodajom. Imam, ne sto hiljada već sigurno, preko milion fotografija. Više ne znam gde da ih čuvam, kompjuter mi prepun, a i četiri eksterna hard diska su mi zatrpana. I pored svega toga, veruj mi, nemam u stanu nijednu svoju fotografiju okačenu na zid.

– Ma nemoj?

– Najozbiljnije. Nećeš mi verovati, ali je tako.

– Pa kako to čoveče?

– Ma, izrađujem ja fotografije na papiru. Nekada sam morao da šaljem na konkurse papirne fotografije, ali danas gotovo svi primaju u najvećoj meri samo u elektronskoj formi. Video si i sam kako su se ti konkursi komercijalizovali. Ispalo je i meni lakše, ne moram da se mučim i da plaćam izradu fotografija. Na kraju se to ispostavilo dobro, jer ne bih ni znao šta da radim sa papirima.

– Kako ne bi znao?

– Pa upravo to i hoću da ti ispričam. Ja sam onih prvih godina počeo da uramljujem fotografije koje su mi bile primljene na nekom konkursu, a posebno one za koje sam dobio i nagrade. Bio sam jako ponosan i počeo sam da ih kačim na zidove svog stana. Mislio sam, nije njima mesto u fascikli, nego na zidu. Znaš ono u dnevnoj sobi. Gde bih, ako ne na glavni zid, iznad televizora pa levo i desno. Nerviralo me je to što kako god postaviš fotke smeta ti taj televizor, jer konkuriše tim mojim slikama. I on je zapravo slika sam za sebe i to živa, ali sam pristao na tu situaciju, jer su svi ostali zidovi bili manje reprezentativni. Međutim, jednoga dana mojoj ženi se smuči i reče da nešto mora sa mnom ozbiljno da porazgovara. Reče, biće krajnje iskrena. Kaže, njoj se te moje slike uopšte ne dopadaju i ona ne želi više da ih drži na zidu i da ih gleda.

– Kako, zacvileh iz dubine duše. Kao da me je pogodila strelom u sred srca.

– Pa vidi, sve su to odlične fotografije onako same za sebe, ali zar misliš da ceo dan gledam te babe i dede naboranih lica, grbavce, popove dugih sedih brada i kose, seljake bez zuba, oronule fasade, gradska đubrišta, umorne putnike što gledaju kroz prozor voza, autobusa, tramvaja, crne ptičurine. Zar je to moj život, zar je to tvoj život? Zar mi moramo da budemo osuđeni na to da oni nas gledaju i da nam se podsmevaju sa naših sopstvenih zidova. Molim te skidaj to već danas ili…

– Ili? Ostadoh zabezeknut. Srce mi je počelo da lupa bez reda i smisla. Sav moj višegodišnji trud i rad, moj pogled na svet po kome sam već stvorio i neko ime u fotografskom svetu, počeo je da se ruši. Ne, bio je srušen tako lako. Jednim jedinim potezom. Ostao sam bez reči. Znao sam da sa mojom ženom nema rasprave i da nema te priče, tog opravdanja koje bi joj promenilo mišljenje. Među nama rečeno, ni meni se te slike nisu toliko sviđale, koliko su bile značajne drugima, posebno žirijima ne samo na domaćem već i na međunarodnom planu. Bile su to odlične fotografije pune unutrašnje ekspresivnosti, ali su više bile za prikazivanje na nekoj izložbi, u nekoj knjizi, časopisu, tamo gde smo inače i navikli da ih viđamo, a ne na zidu mog stana gde moram stalno da se vraćam na tu bedu života i surovu realnost. Zato ustadoh sa stolice i poskidah sve one moje jadne fotografije i sklonih ih u stranu.

Драган Бабовић, ЉУБИНКО КОЖУЛ – РЕТРОСПЕКТИВА, Београд, 2013.

Драган Бабовић, ЉУБИНКО КОЖУЛ – РЕТРОСПЕКТИВА, Београд, 2013.

– Gde ćeš sada s njima, upita me žena.

– Naći ću već neko mesto, rekoh. A zapravo nisam imao pojma ni gde ću sada ni šta ću s njima.

– Ne brini, izbacila sam sav onaj višak stvari što smo držali iza ormana u hodniku, pa možeš privremeno tamo da ih smestiš, samo da ih ne gledam, reče zadovoljno žena.

I ja ostadoh bez reči. Nesrećan čovek, kolega, na kraju mi pruži ruku i snishodljivo reče svoje ime, pa se rastadosmo sa hiljadu reči izvinjenja što me je mučio zahvaljujući mi što je, eto, preda mnom, koga mnogo ceni, i čiji rad pomno prati, mogao da otvori svoju napaćenu dušu. Rastadosmo se sa nadom da ćemo se uskoro videti negde u Ivanovu, Perlezu, Novom Sadu, Valjevu, na Medvedniku, u Ćupriji, Sićevu i drugim mestima, gde smo se već ranije sretali. Drago mi je što sam osetio da se čovek rešio svog tereta, jer je otišao raspoložen kao da mu je pao težak kamen sa srca.

Ja pođoh kući s punim cegerima u svakoj ruci. Pomislih, kako postoje divni ljudi na ovom svetu, tako čisti i otvoreni, neiskvarene duše. Ovaj kolega, uh kako se zvaše, već mu zaboravih ime, mi toliko sliči. Baš ličimo, imamo slična interesovanja. Kada je pričao o sebi kao da je pričao o meni. Pa i ja na zidu nemam nijednu svoju fotografiju. Samo za razliku od njega, ja imam jedan eksterni hard disk više, i to od  dva terabajta, na kome ima još mesta, a od toga, što ne reći, ne pravim ama baš nikakav problem.
________________________________________________________________________
Photogenic, physical attractiveness in photographs (Fotogeničnost, fizička privlačnost u fotografiji). Za mene je fotogeničnost neobjašnjiva sila, talenat samog slikanog objekta da se sa uspehom lepi na film ili senzor fotoaparata. Ali bez talenta fotografa koji stoji iza aparata fotogeničnost kao da ne postoji.  (prim. autora)