Home / Autorski tekstovi / Кратка прича о…СТРАХУ
Ивана Томановић, "Кратка прича о...СТРАХУ", Београд, 2014.

Кратка прича о…СТРАХУ

Седма самостална изложба фотографија Иване Томановић

Кроз нашу невелику фотографску заједницу је брзо прохујала вест о предстојећој изложби фотографија Иване Томановић, дугогодишње главне уреднице часописа за културу фотографије “РеФото” и професора фотографије у Београду и Новом Саду. Није ни чудо када су се већ у најави изложбе под називом “Кратка прича о…СТРАХУ” појавили њени портрети и актови замагљени полупровидном пластичном фолијом. Нема тог љубитеља фотографије који не познаје аутора лично или преко медија а да није једва чекао дан и час отварања њене седме самосталне изложбе. Како и не би, када је реч о ванредно лепој жени, која се толико пута доказала као фотограф, а сада се представља публици и у улози модела, који сопственим ликом дочарава различита стања страха.

Не сећам се да је неки фотограф кроз своје фотографије систематски обрађивао страх, то неугодно осећање толико присутно у свакодневном животу. Шта је страх? По дефиницији он је осећај тескобе, непријатности или врло интензивне узнемирености, доживљен у присутности неке “опасности” или при помисли на њу. Галерија ОЗОН на Андрићевом венцу у Београду усред лета 4. августа 2014.г. била је мала да прими све оне који су желели да провере на који је начин Ивана Томановић успела да се избори са овом тешком темом, а у публици сам могао да препознам и Томислава Петернека, Станка Абаџића, Небојшу Бабића, Слободана Шијана, Јелену Матић, Драгана Павловића, Имреа Сабоа, Фадила Шаркија, Онана Тимурташа, El Gvojosa, Милана Коњевића, Марјана Мишића, Александра Келића, Ненада Марјановића, Жељка Синобада, Миломира Ковачевића, Гордану Хајиновић Теклу, Лазара Лековића, Милована Улићевића и многе друге познате фотографе, познаваоце и љубитеље ове уметности.

Изабравши себе за модела својих фотографија Ивана Томановић је начинила крупан корак ка превазилажењу и сопствених страхова о којима пише:

– Једно од најснажнијих осећања у животу свих нас је страх. Он има своје бројне појавне облике и манифестације, а одликује га контрадикторност. С једне стране страх нас нагони на преживљавање, тера нас да идемо даље и прелазимо препреке. С друге стране, страх нас паралише. Услед страха остајемо закочени, замрзнути, парализовани у сопственом животу немоћни да скинемо ту танку, скоро провидну опну која обавија нас и сва наша деловања.

Ивана Томановић је главну улогу храбрости доделила свом лицу и телу, а страха пластичној фолији, да би супростављањем вештачког и природног материјала још снажније изразила своју основну идеју. У њеној смелој одлуци да фотографише а потом и јавно изложи саму себе осећа се искрен однос према причи коју нам казује, па је прича о страху и страховима самим тим уверљивија и убедљивија. Показаће се да су аутопортрет и аутоакт били једини могући начин да се исприча најискренија прича о страху који аутор из личног искуства уздиже на ниво универзалног. Борба са танком али жилавом фолијом приказује њен покушај да се ослободи страха који је кочи и спутава.

Ивана Томановић је одувек желела да се бави плесом. Њен плес на овим фотографијама је мешавина борбе, страсти, предавања, нестајања, понекад на граници гушења како би се показала сва стања страха, од оног узбудљивог који нам подиже адреналин до оног који нас паралише и убија.

Иванин говор тела у ритму танга, фламенка или болера, просто одише еротичношћу. Акт најчешће велича лепоту женског тела које је симбол не само љубави него и мајчинства и рађања. Већ само скидање одеће и приказивање јавности и данас, више од пола века од настанка сексуалне револуције, представља чин ослобађања. Тражећи начин да визуелно дочара борбу са страхом и ослобађање од њега, Ивана Томановић проналази решење у голом женском телу које емитује велику привлачну снагу, али чији продор она ограничава страхом оличеном у материјалу који се делимично провиди. Та фолија игра улогу опне која скрива велики део чари лепог тела жене, и представља визуелни приказ страха који обузима целог човека и спречава да се он до краја испољи на прави начин. Наше око са глађу предатора ће трагати за сваким делићем привлачног нам плена женске лепоте, али ће нас ауторка у томе спречавати опном са којом се и сама бори и која само у директном додиру са појединим деловима тела дозвољава погледу да се нахрани, израњајући из усталасаног мора страха као пуста острва. Страх има и добре стране јер чува не само онога ко се плаши већ и оне од кога се неко боји.

– Та опна је чврста и тешко пробојна, баш као и паукова мрежа која неопрезне увлачи у своје смртоносно клупко у коме их чека лагана или сигурна смрт, каже ауторка.

И што се тело више батрга у плесу ритмичног гибања, слојеви нагомиланог страха губе проводљивост, спречавају даљи продор светлости, одбијају је и формирају себи својствене динамичке облике, смену дугих и кратких дијагонала, укрштање линија и површина, честе зракасте одбљеске беле светлости који асоцирају на венчаницу и невиност. Као искусни фотограф коме је светлост алат, Ивана Томановић зналачки користи супротне особине два различита материјала – људске коже и фолије, од којих први упија а други одбија светлост. Најчешћа асоцијација, осим невиности и венчанице, је управо паукова мрежа која се гиба око лепоте жене која, као што и сам аутор каже, може бити опасна по живот неопрезних.

Изложба о страху испричана на храбар и провокативан начин је пример добро постављеног и релаизованог концепта. Већину фотографија карактерише средњи план, а нагласци су дати путем неколико крупних планова – портрета. Покушавам да ову изложбу сагледам кроз призму владајућег схватања тзв. нове визуелности, која данас доноси нову стварност, нов детаљ, нов оквир, ново време и нову тачку гледишта и уочавам дубоко лични однос ауторке према теми коју је сама одабрала. Она спроводи идеју исте естетике свих фотографија наглашавајући посматрачки став. Њена тачка гледишта није необичан угао гледања, већ њен лични поглед на свет са јасно израженим ставом и односом према стварности. Од прве до последње фотографије Ивана Томановић поступно развија разговетну и логичну причу. Прича креће од окамењености услед страха до постепеног ослабађања и тзв. плутања у новој, флуиднијој маси страха која нас обавија попут воде али нам омогућава да се крећемо, оличеној у последњој мени најомиљенијој фотографије где уметница ступа на сцену живота видљива широм отворених очију са великом дозом храбрости и спремности да се ухвати у коштац са стварношћу. Закључак је да борба са страхом траје док год је живота, љубави и страсти. Иако је пред нама збирка фотографија која као целина прича једну причу, свака фотографија може стајати и као појединачна јер у себи садржи довољно потребних ифнормација и ликовних елемената.

Приказујући борбу са страхом и његовим стегама на више начина кроз приказ различитих поза и израза на лицу, Ивана Томановић ће остати доследна у ставу да се страх не може до краја победити. У крајњем случају у позадини целе приче су ерос и танатос, доказ да су нагон ка љубави и смрти једно исто, тј. да су живот и смрт, храброст и страх увек једна целина са различитим половима.

Ивана Томановић је овом изложбом прва обрадила једну нову тему у српској фотографији, по којој ће не само бити упамћена, већ ће, сигуран сам, добити ускоро и своје следбенике.

 

Драган Бабовић

Београд, 6. августа 2014.

__________________________________________________________________________________

Ивана Томановић рођена је 1971. у Новом Саду. Завршила је мастер студије из фотографије на Факултету за филм и телевизију у Прагу (ФАМУ, Чешка Република). Ради као доцент на Академији уметности Универзитета у Новом Саду – студијски програм фотографија. Предавач је на Академији уметности у Београду – катедра за фотографију. Од 2001. године ради у часопису за културу фотографије РеФото: главни и одговорни уредник 2003-2011, сарадник 2012-2013, извршни уредник до данас. Као предавач из области фотографије, чест је гост бројних фестивала и радионица у земљи и региону. Њен фотографски рад претежно је посвећен субјективном документу и тематским истраживањима која понекад подразумевају инсталације и примену других начина креативног изражавања.