Home / Autorski tekstovi / Ј.С. БАХ И ФОТОГРАФИЈА

Ј.С. БАХ И ФОТОГРАФИЈА

Један локални фото клуб позвао ме је ономад да одржим предавање о излагачкој и такмичарској фотографији. Дуго сам размишљао како да слушаоцима приближим проблем који има сваки фотограф на овом свету који жели да учествује на такмичењима и има за циљ не само да му фотографија буде примљена већ и да добије неку од бројних награда, а што не рећи, и да победи. Крећући се годинама међу колегама фотографима схватио сам да фотографи мало прате оно што раде друге колеге фотографи, да слабо познају историју фотографије, а још мање кретања у средини у којој и сами делују. Они не познају многа имена која су у фотографији већ постигла успех како на домаћем тако и на међународном, а неретко и на светском нивоу. Најчешће не ни чланове жирија, који су сви мајстори фотографије, нити познају њихове радове. Зато ми паде занимљива замисао да фотографску уметност и фотографије упоредим са музиком, а фотографе са познатим композиторима.

Тако сам и одржао предавање у коме сам замолио присутне фотографе, будуће такмичаре, да замисле да на конкурс шаљу одређену фотографију која у себи садржи неку музику, неку мелодију. Када се фотографија нежно дотакне руком из ње се може чути ауторова музика. Дакле, из овог једноставног примера следи да фотографија сама по себи као визуелна представа није оно што изгледа већ оно што она испушта из себе, а да је фотограф заправо композитор.

Онда сам се обратио фотографима крајње директно. Гледао сам право у очи једног младог фотографа који ми се учинио да се за ову тему занима више од других. Рекао сам му:

– Замислимо сада да у иделаним условима треба да на одређени конкурс пошаљеш само једну фотографију. Ради лакшег разумевања, наступа ново изненађење. У жирију уместо угледних фотографа који чине жири, сада седе Јохан Себастиан Бах, Волфганг Амадеус Моцарт и Лудвиг Ван Бетовен. Испред њих је један зид на коме су изложене фотографије од 50 аутора. Чланове жирија не занима оно површно што виде на тим фотографијама, већ оно што оне дају од себе, њих занима музика. Зато они дају упутство једној лепој девојци да руком овлаж пређе преко одређене фотографије након чега слика почиње да емитује своју музику. Е сада поред твоје фотографије коју си послао пред жиријем су и фотографије које су урадили један Хајдн, Хендл, Вивалди, Шопен, Шуман, Штраус, Чајковски, Берлиоз, Верди, Пучини, Брамс, Вагнер и многи други познати композитори (читај фотографи). Девојка је притискала њихове фотографије а жири кога су чинили Бах, Моцарт и Бетовен су слушали са задовољством музику која је допирала из фотографија твојих такмаца, а онда су рекли да она својом нежном руком дотакне и твоју фотографију. Е сада замисли каква би се музика могла чути из твоје фотографије – да ли она какву су компоновали један Стеван Мокрањац и један Стеван Христић, или, можда Радојка и Тине Живковић, Тозовац, Тома Здравковић или нпр. Аца Лукас?

Идимо и другим редом. Замислимо да у жирију не седе Бах, Моцарт и Бетовен, него нпр. један Игор Стравински, Арнолд Шенберг и, рецимо, Арон Копланд. Е сада су ти у конкурецији фотографи који се нпр. зову Сергеј Прокофјев, Димитриј Шостакович, Бела Барток, Клод Дебиси, Џон Кејџ, Чарлс Ајвз, Џорџ Гершвин и многи други. А твоја фотографија нпр. емитује музику сличну нашем Владану Радовановићу или Исидори Жебељан, или не то, него нпр. музику Шабана Шаулића и Џенана Лончаревића.

У реду, можда је све ово мало компликовано. Кажимо да у жирију седе Здравко Чолић, Оливер Драгојевић и Арсен Дедић. У фотографској конкуренцији су ти сада слике Корнелија Ковача, Бајаге, Тонија Цетињског, Жељка Јосимовића, Петра Граша и других. Или су у жирију Лепа Брена, Нада Топчагић и Драган Којић Кеба.

Можемо тако до бесвести да ређамо разне комбинације, али време је да се, ипак,  вратимо на чисту фотографију. Не знам да ли има примера у фотографским жиријима где су чланови толико познати фотографи као што су горе поменута музичка имена без обзира на врсту музике. Поставља се питање, да ли нас уопште данас занима ко су чланови жирија и да ли треба њима да прилагођавамо своје фотографије када их шаљемо на такмичења или желимо да излажемо у галеријама у којима су они селектори? Мој музички оглед је само указао на све могуће разлике у схватањима музике, о разликама које постоје у тој нама свима много ближој дисциплини. Све те разлике у стиловима, приступима фотографији, у ономе што дела собом зраче, постоје и у свету фотографије, само што их нико није тако пластично дефинисао.

Крајња мисао је, ипак, да све то није битно. Из ове сликовите приче у којој смо фотографију заменили музиком можемо да извучемо закључак да фотографија једног озбиљног аутора мора да буде пре свега оригинална, да има своју сопствену хармонију и мелодију, да буде различита, да буде специфична, да буди осећања, да плени, да буде запамтљива, тј. да буде толико јака да може равноправно да стоји са фотографијама оних са којима се она такмичи (када већ говоримо о такмичарксој фотографији). У свету постоје фотографска имена која могу имати упоредни ранг са поменутим Бахом, Стравинским, или Арсеном Дедићем, али има и оних који су у рангу композитора наше новокомпоноване народне музике. Наравно, да то није битно. Добра музика ће бити увек добра припадала ма ком жанру, јер у себи носи једну предивну особину – потребу човека да је поново чује. Исто важи и за фотографију, која у гледаоцу треба да створи потребу да је бар још једном види.

Заједничко свему томе је да фотографија мора бити компонована на овај или онај начин. Ако мало боље сагледамо оно што се данас дешава са свим тим изложбама и конкурсима, видећемо да су награђени радови често веома добро компонована дела која као таква могу да буду узор и другим ствараоцима у свету фотографије. Неко то ради веома веома добро уочавајући и ловећи композиције које живот сам доноси, неко сам режира, користи глумце, моделе или аранжира буквално све што ће приказати неком сликом. Ништа од свега тога није лако, нико ту није у предности, важан је само готов производ – фотографија која ће се приметити, издвојити од осталих, која ће бити упамћена и која ће нас убудуће увек везивати и за име њеног творца. Врло једноставно. Колико пута пожелимо да чујемо Бахову Арију на Г жици, Моцартов Реквијем, Четри годишња доба Антонија Вивалдија, можда песму Девојко Мала Дарка Краљића, Бајагине Другове или Стани стани Ибар водо од великог Крагујевчанина Драгише Недовића? Наравно да нас многе композиције Баха, Бетовена или Моцарта не привлаче као оне које доживљавамо као њихове најбоље композиције. Исто тако не могу све фотографије неког фотографа да буду оно што мора бити бар једна или неколико њих у целој његовој каријери. Колико пута смо пожелели да видимо поново фотографију неког нашег колеге фотографа? Колико пута смо пожелели да видимо поново неку своју  фотографију, па што да не, пожелели да је урадимо на папиру, урамимо и ставимо на главни зид свог стана? Ни нама самима се не морају допадати све наше фотографије, што не значи да се неће допасти неком другом.

Е, у овом делу сам направио малу паузу. Ту сам већ отишао у неку другу причу која отвара дилему да ли аутор ствара из моћи или немоћи, зато што жели или зато што мора, зато што може овако и онако или што не може никако друкчије. Да не бих стварао забуну, заврших предавање закључком да аутор мора имати добро компоновану фотографију, која ће на друге деловати као што то чини музика коју воле. За све присутне је идеја о музици која се чује из њихове фотографије била довољно надахнуће за мало друкчије деловање у будућности.

_____________________________________________________________________________________

Photogenic, physical attractiveness in photographs (Фотогеничност, физичка привлачност у фотографији). За мене је фотогеничност необјашњива сила, таленат самог сликаног објекта да се са успехом лепи на филм или сензор фотоапарата. Али без талента фотографа који стоји иза апарата фотогеничност као да не постоји.  (прим. аутора)