Home / Autorski tekstovi / Priroda Zorana Milutinovića

Priroda Zorana Milutinovića

Slikati prirodu je pecaroški posao. Ako poznajete njene ćudi, izgled pojedinih mesta u toku određenog doba godine i kako su ona osvetljena ujutru, u podne, a kako posle podne, naravno u varijetetima sa teškim ili belim oblacima i po vedrom danu, onda vam ostaje samo da se pobrinete za kompoziciju i sednete strpljivo čekajući pravo svetlo. Ono ponekad dođe,  a češće ne. Ako kadar uključuje i životinje onda na sve pomenuto dodajte veliku dozu sreće i sposobnost predviđanja. Čak i kada posedujete dobre živce i pomenuta znanja i veštine, ništa vam ne garantuje da ćete snimiti dobru fotografiju.

Svi ovi detalji odbijaju svakog ko želi brz i lak uspeh, ko nije posvećen i uporan.

Među malobrojnim autorima koji opstaju i stalno iznenađuju, otkrivajući nam svetove i vizure skrivene od pogleda, je Zoran Milutinović.

Upornost da se na jedno mesto vraća čekajući pravo svetlo, koje običnu sliku pretvara u ono što pamtimo čitav život, kao i umeće da u širokom prostoru izdvoji najinteresantniji kvadrat, verno prenoseći njegovu atmosferu i boju, čine žig ovog autora.

To da Zoran voli životinje znamo, ali, izgleda da i životinje vole njega pa mu prilaze bliže nego drugima, poziraju, zastaju, gledaju preko ramena, preleću tik iznad glave, ili mu dok se odmaraju jednostavno dopuštaju da priđe. Kako mu to uspeva ne znam, ali i to je deo fotografskog umeća i još jednog, mnogo ređeg, koje se nosi u srcu i duši. Kažu da to životinje umeju da osete. Zato ne beže od dobrih ljudi.

Tako smo u prilici da na fotografijama prirode vidimo toliko detalja, koji su našem oku ili jako udaljeni ili potpuno skriveni i osetimo dušu njegovog aparata, baš kao i mnoge druge humanističke osobine samog Zorana Milutinovića.

Zoran Đorđević,
MF FSS, EFIAP, ULUPUDS